Taj čudni karavan je u prvi mah izazvao podozrenje: džipovi su i pre jezdili planinama u valjevskom kraju, ali nikad ih nije bilo toliko, niti su se njima vozikali Francuzi.

Kao što je poznato, nema u Srbiji svrljike ili prošća, a da iza njih ne viri neka šajkača i nadgleda šta se zbiva uokolo. To nije špijuniranje, već puka radoznalost koja liči na nadzor. Zato je i vest o neobičnim putnicima stizala u usputna sela mnogo pre njih, a ljudi su ih dočekivali spremno: rakijica, gibanica, kajmak i sir, vruća pogača tek izneta iz furune, pregršt šljiva ili koje drugo voće, hladna voda, izvorska…

 

Tomislav Mitrović, naš čovek iz Pariza, sa valjevskim malinama

Zbunjeni namernici nudili seljacima evre i čudili se što ih ovi s prezirom odbijaju; jer, srdačnost i gostoprimstvo nigde nisu besplatni. A to pogotovo nisu očekivali u Srbiji, u zemlji o kojoj su, do juče, čitali i slušali najstrašnije priče, kako ratne, tako i poratne.
 

- Sad Srbima to izgleda normalno, ali ovi moji Francuzi su se raspametili - objašnjavao je pre nekoliko dana u izvesnom beogradskom hotelu Tomislav Mitrović, Valjevac na školovanju u Parizu, sada u ulozi domaćina. - Evo, vraćamo se, a pola grupe se izgubilo: neće da idu, ostaju ovde bar još nedelju dana. I ne brinemo za njih previše, jer opasnije je na drumovima Evrope i u Parizu, nego po srpskim selima…

Zajedno je lepše

 

Simon Lepetrek: posle Lika Besona, malo Srbije nije naodmet

Sve je smišljeno krajem prošle i početkom ove godine, kada su ovaj naš Tomislav i Simon Lepetrek, njegov kolega sa pariske Action training akademije, kamerman inače, odlučili da dođu ovamo i Francuzima kamerom predstave Srbiju. Oni se druže od kada su sa Likom Besonom snimali nekakav dokumentarac, pa su rešili da naprave nešto slično i o Srbiji. Kako je ta vest došla do Veronik Aje i Erika Ranadina, ne zna se, tek dogodilo se: ovaj par, osnivači čuvenog Udruženja “Putnici srca” (“Voyages de ceour”) odlučio je da učestvuje u toj uzbudljivoj avanturi, ali i da pozovu prijatelje da im se pridruže. Tako je ekspedicija porasla na deset džipova sa trideset “argonauta” (što baš i nije zgodno za snimanje dokumentaraca).

- Može vam zvučati neukusno, ali Srbija u Francuskoj ima lošu reputaciju - rekla je Veronik Aje. - Pa, mi smo verovali da kod vas takoreći još traje rat! Zato je iznenađenje onim što smo zatekli bilo veće: prelepa zemlja, predobri ljudi, gostoprimstvo, potencijal kakav se samo može poželeti… Ali, najvažnije je da smo raspršili predrasude o Srbiji! Pa, naš prijatelj Frederik Lepron, koji je ovde otkrio lepote srednjovekovnih manastira i prvi put se u njima sreo sa pravoslavljem, odlučio je da ostane još nekoliko dana duže. Ostavili smo ga sa porodicom u Gradu sokola (Soko gradu, verovatno).

Njen suprug Erik Ranadin je pričao o “Putnicima srca”: to udruženje je nastalo pre nekoliko godina i tada je okupljalo samo trideset dva člana. U međuvremenu su se “uortačili” sa kolegama iz udruženja ljubitelja džipova, pa je članstvo naraslo na dve i po hiljade zaljubljenika u putovanja.

- I to ne bilo kakva - naglasio je Erik. - Obilazimo do sada nepoznate destinacije: evo, prošle godine smo, na primer, bili u Rumuniji, ove smo kod vas, dogodine ćemo u Bugarsku… Ali mi na ta putovanja polazimo sa misijom! U svakoj zemlji koju posetimo prethodno kontaktiramo sa nekom humanitarnom organizacijom i ponesemo skromnu pomoć onima kojima je potrebna. U Valjevu smo, preko Parižanina Dušana Daničića, pronašli Vesnu Lazić koja je na čelu organizacije “Anđeli čuvari”: izgradili su do sad jedan dečiji vrtić, a, evo, već grade drugi, njima smo namenili i uručili pomoć.

Utisci za otrežnjenje

- Na osnovu onoga što sam do sada slušao o vašoj zemlji, očekivao sam da ću je zateći osiromašenu i u ruševinama - bio je iskren Žan Bernar, službenik marketinga Kredit Mitel banke iz Onžea. - Kakvo je to iznenađenje bilo! Prijatno iznenađenje! Pa, ja se u Srbiji osećam bezbednije nego u Francuskoj, ljudi su nas svuda primali toplo i dobronamerno. U Valjevu smo, recimo, boravili u kampu na bazenima, kod Petnice. Jedna gospođa koja stanuje u blizini, a koja je dvadeset godina živela u Francuskoj, insistirala je da deca spavaju kod nje u kući, a ne pod šatorima! To nikako nismo mogli da povežemo sa lošom slikom Srbije u našim medijima i u našim glavama. A, verujte, ja nisam znao ni gde je Srbija, dok nismo došli ovamo, iako sam globtroter. Bio sam svetski putnik i video dosta, pa mogu da vam kažem da vam je zemlja danas kao Španija pre dvadeset godina: priroda je više nego fascinantna, ljudi su predusretljivi, imamo sve što nam je potrebno, počevši od dobro snabdevenih prodavnica, apoteka, benzinskih pumpi, bankomata… Mogu da vam zamerim jedino zbog loših puteva, ali svejedno, i to je deo avanture. Preporučiću Srbiju svojim prijateljima, a mi ćemo se sigurno videti uskoro.

 

Sandra Monard Arahon: osvojila me je jednostavnost

Sandra Monard Arahon je Tomina koleginica sa Akademije, uz to je instruktor padobranstva, majstor aikida, kaskader… Ona je za Srbiju čula prvi put tek kada je počeo rat, onaj na Kosovu i Metohiji, protiv terorista, i docnije, kada se NATO opredelio i stao uz neprijatelje (naše, a, evo, posle svega što su učinili po svetu, i njihove).

- Kada smo stigli, bila sam iznenađena: jer očekivala sam da ste mnogo siromašniji. Oduševilo me je što su svi ljudi s kojima sam razgovarala ne samo evropski odeveni već tako orijentisani. Teško je poverovati da ste prošli kroz ratove i razaranja, još i da smo bili na suprotnim stranama! Inače, sviđaju mi se vaša jednostavnost i izvanredan a odmeren ukus i u jelu i u odevanju. To nema niko. A tek ljudi…

“Putnici srca” su otputovali: neki natrag, u Francusku, neki u Karadag (Crnu Goru), a neki su ostali da se još nadišu Srbije. Ali, svi su najavili svoj dolazak dogodine. Sa društvom. Žale jedino što nisu doživeli Guču i Sabor trubača, a toliko su slušali o tom “srpskom Nešvilu”.